VOLONTERI ZA DECU SA ULICA

„Pre nekoliko decenija, smo se moja supruga Nataša i ja složili da ne možemo da stvorimo bolju planetu za našu decu, ali da smo u stanju da od dece možemo da napravimo bolje za ovu planetu ljude“.

„Pre nekoliko decenija, smo se moja supruga Nataša i ja složili da ne možemo da stvorimo bolju planetu za našu decu, ali da smo u stanju da od dece napravimo bolje za ovu planetu ljude. Nakon rođenja našeg trećeg deteta plan njihovog podizanja je imao samo jedan cilj – „voditi kroz davanje primera“ – tako Duško Milošević Duca objašnjava svoju motivaciju i pogled na svet.

Duca volontira u Svratištu – instituciji koja je vođena od strane neprofitne oranizacije – Centra za integraciju mladih.
Svratište je licencirana, priznata zakonom usluga socijalne zaštite, čiji je cilj da se poboljša kvalitet života dece uključene u ulicu. Njihovi štićenici su deca između 5 i 15 godina koja žive ili rade na ulicama Beograda i koja su izložena mnogobrojnim rizicima zbog načina na koji žive.

Deca su snabdevana običnim, nutritivno izbalansiranim obrocima, čistom odećom i obućom prilagođenom vremenskim uslovima; uz podršku kroz trajanje njihovog školovanja i u uključenje u obrazovni sistem. Svratište predstavlja bezbednu sredinu koja izlazi u susret njihovim potrebama i neguje pravi psihosociološki razvoj dece.

Štićenici mogu takođe da učestvuju u različitim kreativnim, edukativnim, kulturalnim i sportskim aktivnostima.
Svratište ne samo da pruža svojim štićenicima aktivnosti u kojima mogu da učestvuju, ono takođe ima tim izvanrednih stručnjaka koji redovno posećuju mesta na kojima deca žive, rade ili provode svoje vreme. Ta vrsta podrške omogućava ojačavanje odnosa i poverenja među štićenicima i njihovim porodicama. Tim svratišnih stručnjaka sastoji se od socijalnih radnika, specijalnih pedagoga, medicinske sestre, psihologa i advokata. Njihova misija je pružanje podrške i zaštite za sve štićenike Svratišta, a prioritet je isključivo korist deteta.
Trenutno rade na dve lokacije u Beogradu.

Kad god Ducu pitaju zašto volontira ili zašto se toliko trudi, on obično odgovara: „Pitajte ljudi koji to ne rade“. Jer, u skladu sa njegovim mišljenjem, ljudi kao on nisu izuzetak. Ti koji ne doprinose solidarnosti jesu.

„Usporite kada ste u blizini škole, baš tako kako biste voleli da drugi voze kada prolaze pored škole vašeg deteta. Tretirajte svoju ženu kao što biste voleli da neko tretira vašu ćerku. Budite saosećajni prema onima kojima je potrebna pomoć, baš tako kako biste voleli da se drugi ophode prema vama ako se nađete u teškoj situaciji…“

„Dozvolite da vam mali znaci ljubaznosti upotpune dan i nikad ne tražite ništa zauzvrat, jer će to svakako doći. Vratiće vam se na najlepši mogući način. Pronaćićete to u tihom pogledu deteta kojem ste pomogli, u osmehu na licu majke i u jednoj brizi manje oca. Kada govorimo o filantropiji, jedina prava mera nije u količini novca koju ste skupili ili cipela koje ste donirali.
Ona je u ljudima koje ste motivisali da budu bolji i da rade nešto što doprinosi boljitku. Činjenica da je moj stav motivisao druge da pomažu ugroženima, čini me ponosnim. Zovem se Duško Milošević i ja sam običan čovek iz Zemunskog keja“.